Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.

Биографија

Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља.

Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.

Дела

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Збирке песама

• Песме I (1847).
• Песме II (1851).
• Песме III (1862, постхумно).

Награде које се зову Бранкове

• Награда Бранко Радичевић
• Бранкова награда

Бранкова награда се додељује аутору за најбољу прву песницку књигу на спрском језику.Аутор мора имати до 30 година. Награду додељује Друштво књижевника Војводине.

Један од живих споменика Бранку Радичевићу јесте и културна институција Бранково коло, својеврсна његова задужбина коју краси септембарска манифестација у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду.

С краја 19. и с почетка 20. века (1895-1914) у Сремским Карловцима излазио је лист за књижевност, забаву и поуку, Бранково коло.